Iskreno receeno ja nevjerujem u zivot poslije smrti,al neznam da li vam se ikada desilo da ste se nasli u nekoj situaciji koju si predvidio, vec sama sebi kazem boze ja sam ovo vec jednom dozivila i tako ostanem na momenat sokirana.
I jos da kazem da mi se to nije desilo samo jednom vec vise puta.
Znate kako kaze, jos se niko nije vratio da nam isprica
Ja ne znam je li vjerujem ili ne, nekako se ne mogu odluciti.
Samo bi mi bilo jako "glupo" i nelogicno da se rodis, radis, radjas djecu itd..... da bi nakraju umro i kao da te nikad nije bilo... Onda se zivot cini cistim "gubljenjem vremena"
Ne znam jeste li gledali film "kontakt" sa Jodie Foster, kada odogvara na pitanje da li postoji zivot i na nekoj drugoj planeti, osim zemlje:
"It would be an awful waste of space".... Malo me ova recenica asocira i na ovu temu : "zivot bi bio uludo protraceno vrijeme kada ne bi posojalo "nesto" poslije "....
Ja mislim da mora da postoji "nesto" poslije smrti.
Medutim ja vam se toliko bojim umiranja (ono u sanduku pod zemljom - skroz me u depru
osjecaj baci) da bas ne mislim puno o tome (necu da se razocaram) .
Bilo bi lijepo vidjeti sve one drage ljude koji su vec "tamo"...
Tatu, Emicu, baku i dedu, daju i mog starog psa Teru.
Ja sam svoju porodicu zaprepastila kada sam im rekla da hocu da me kremiraju. Za nedaj Boze, nikad ne znas kad ce kraj, ali to je moja zelja i znaju svi koji treba da znaju, da posle ne bude iznenadjenje. Ostavicu im i napismeno ako treba. Ne razmisljam o smrti puno, mlada sam, da me posluzi zdravlje i pamet da ovu djecicu "izvedem na pravi put". Ali sama pomisao da trunem pod zemljom mi se ne svidja.
Ne vjerujem u to. Niti mislim o zivotu poslije smrti, jer me to jos vise u depresiju baci. Ko ce jos tad ziviti.
Zivim ovaj zivot i to mi je dosta, i onako poslije onog rata nekad mi dodje da odem na neko pusto mjesto i tamo umrem u miru, sto si vise sa ljudima sve vise problema
ca-graha...
.
...ko`dusha
