dva teksta povodom 14. februara

S malo zakašnjenja, kome se èita..

Mostarski grad mrtvih
Pisao: Bogdan Bogdanoviæ

Mnoge od memorijalnih graðevina kojima sam posvetio svoje najbolje umne i fizièke snage, danas više ne postoje ili su, bar kako sada stvari stoje, osuðene na neprimetno fizièko degradiranje i nestajanje. Oseæao bih se bedno, kad bih ma i u magnovanju, dozvolio sebi da zažalim, na primer, za najraskošnijim delom svoje graditeljske mladosti – za Partizanskim spomenikom u Mostaru, danas kad više nema ni pravog, starog Mostara, ni mnogih mostarskih starih familija, èija su deca poèivala na ovom èasnom ratnièkom groblju. Objašnjavajuæi nekad svoju zamisao, èesto sam zahvalnim slušaocima prièao prièu kako æe se jednog dana, i zauvek, “dva grada” gledati licem u lice, oèi u oèi – grad mrtvih antifašistièkih junaka, uglavnom mladiæa i devojaka – ratnika i grad živih, za koji su oni položili živote…

Kamena alegorija o dva grada nije se sasvim sluèajno, i bez ikakvih podsticaja spolja, obrela na jednom od surih, kamenih bregova zapadnog Mostara. Poèetne formule verovatno mi je ponudila moja ondašnja lektira. Naime, prilièno neodreðeno, negde izmeðu zemlje i neba – bar tako kažu knjige starostavne – lebdi grad Hurqualya, sufitski parnjak manihejske Terrae lucidae, koja je u gnostièarskim spekulacijama predstavljala neku vrstu polazne stanice za otiskivanje u svet divnih, naivnih, ali veèitih filozofskih i kosmo-poetskih slika. A ja sam smatrao da mostarski pali antifašistièki borci, takoreæi još deèaci i devojèice, imaju makar simbolièno, pravo na lepotu snova. U razdoblju kad se spomenik gradio, dakle u jednom veæ uveliko mirnodopskom, spokojnom, birokratskom, pa i bezoseæajnom mentalnom i moralnom okruženju, iz vremenske perspektive od dvadesetak godina, èistota njihovih pobuda i bezgranièno, naivno samopožrtvovanje mogli su podsetiti još jedino na tragiène deèje krstaške pohode (Kinderkreuzzuge).

Za razliku od poslova oko ureðenja Jasenovca, koji su iz premnogih razloga za mene bili vrlo muèni, odlasci u Mostar, prenosili su me u sasvim drugaèiji svet poezije i zbilje. Uspomene na jedan bivši logor uništenja (Vernichtungslager), ma koliko da sam od njih bežao, pretvarale su se èesto u stanje produženog, jedva podnošljivog stresa.

Naprotiv, gradeæi mostarski akronekropolis bio sam ponet nekom dubokom, unutrašnjom vatrom. Ne baš jednostavan i lak posao obavljao sam bez muènine i zamora i, u stvari, obuzet nekim za mene novim poimanjem života i smrti. Možda je apsurdno reæi, ali kao da sam se nadao da æu nešto od svoje potajne radosti pokloniti i svojim “novim prijateljima”, èija su se imena – muslimanska, srpska, hrvatska – tek poèela reðati na terasama nekropole. Njihov mali zagrobni grad, kao što sam i obeæao porodicama, gledao je u samo srce starog Mostara i u danas porušeni most vrhovnog majstora Hajrudina, taj nekad najlepši i najsmeliji most na svetu, delo božanske graditeljske statike, pred kojom je mali Bogdan bio siæušan kao pred natprirodnom pojavom.

Partizanska nekropola je bila Mostar u malom, replika grada na Neretvi, njegov idealni dijagram. Meðutim, taj ideogram grada, taj hijeroglif, taj kameni znak nije bio baš beznaèajnih dimenzija. Dostizao je obrise nekog od skromnijih, prabalkanskih, heladièkih akropolja. Od ulazne, donje kapije do èesme na vrhu (Quelle, Brunnen) trebalo je savladati dvadeset i nešto metara visinske razlike i, vijugavim, kamenim serpentinama propešaèiti uzbrdo dobrih tri stotine metara. Put na gore pokazivala je voda koja se preko zvonkih orgulja slivala u susret posetiocu.

Kako izgledaju majstori klesari koji klešu i grade jedan grad izvan vremena i prostora? Moji mostarski prijatelji potražili su ih na Korèuli i digli su na noge sve što je u njihovom selu umelo držati dleto i bat u ruci. Doveli su ih negde na izmaku pedesetih ili na samom poèetku šesdesetih. Bili su skromni, ljubazni i prijatni, a posao su obavljali pobožno, gotovo liturgijski: njihova zvonka, horska liturgija klesanja trajala je s manjim prekidima punih pet godina.

Predvodio ih je Barba, što u dijalektu znaèi i stric i deda, patrijahalni šef družine, staratelj, onaj koji æe, kad se vrate na svoje ostrvo, podneti izveštaj roditeljima i verenicama šta je ko radio i kako je radio. Èim je stigao, Barba je odabrao mesto za “klesaonicu”, a kad je nadstrešnica podignuta, odredio je mesto za svoj pult, koji je lièio i na katedru i na predikaonicu. Naredio je, zatim, da mu se taj sanduk od talpi (Bohle), ali bez poklopca i bez dna, ispuni peskom i sitnim otpacima od kamena, da bi komad za klesanje meko nalegao i da se u toku rada ne bi oštetio. Naspram njegove katedre, licem prema njoj, majstori su rasporedili svoje, mada nešto manje sanduke.

Radili su, zbog hercegovaèke vruæine, više noæu no danju – od praskozorja do iza doruèka i od zalaska sunca do ponoæi. Mostar, taj divni, sada veæ bivši grad, imao je ustaljenu naviku da u letnjim mesecima na ulicama išèekuje ponoæno osveženje koje dopire iz korita Neretve. Izgledalo je ponekad da su svi, èak i deca, potpuno zaboravili da se noæu može malo i odspavati. Njihov sam obiæaj prihvatio ne samo zato što je išèekivanje svežine bilo i meni neophodno za dobar san i ukupan sutrašnji radni ritam, veæ i zato što sam bio razigran, bolje reæi nervozan, a pomalo i uplašen. Obeæao sam graðanima Mostara da æu im stvoriti nešto neviðeno, uvalio ih u troškove, pokrenuo silne radove, a da li sam baš bio siguran da æu uspeti da isteram sve do kraja, baš kao što sam smislio?

Malo unezvereno i rasejano, uzastopno sam i po više puta, preko Hajrudinovog mosta prelazio s jedne na drugu obalu reènog kanjona. Ponekad mi se èinilo da od svog velikog predhodnika tražim saveta za razne teškoæe koje u radu sa kamenom uvek nepredviðeno iskrsavaju. Opipavao sam kamene rukohvate i profile i pod prstima pronalazio mnogo štošta od onoga što èulo vida preko dana lakomisleno previða. Pronalazio sam u mraku spojeve blokova, davno klacifirane, napipavao metalne pijavice (Klammer, Klampe) i zatege (Spanriegel), koje su na vreme zaustavljale prskanje i staru su graðevinu branile od raspadanja.

Jedne noæi odluèio sam da krenem gore, na gradilište. Iz daljine je dopirala pesma, saglasje glasova, hor bez reèi. Korak po korak, pristigao sam. Gledao sam iz prikrajka, iz mraka: acetilenske lampe ili možda još prošlovekovne karbituše (Karbidslampe, Karbidlicht), jetko svetlo i još jetkije senke. A na svetlu se dogaðalo nešto tajanstveno. Barba, sed, kosa naelektrisano rasterana na sve èetiri strane sveta, èinodejstvuje kao mag, kao duh iz kamena. Najednom, diže naglo bat i dleto (Vorschlaghammer und MeiBel), svi dižu batove, pobožno šute, nastupa naglo tišina koja otkriva glasove noæi – cvrèke, lelek noæne ptice, šum Neretve iz daljine. Jedan od majstora, oèigledno za to upravo zadužen, otpoèinje ponovo melodiju bez reèi, unjkavu i tajanstvenu, kao u kakvom obredu obožavalaca kamena. Barbin bat hvata ritam, udara u kvader koji je pred njim, i u trenu otpoèinje složno udaranje. Pesma oèigledno usaglašava ritam i jaèinu udarca. Kad melodija poène da se “penje” (sad veæ svi pevaju), zvuk udarca postaje zaglušno jak… kad otpoène “spuštanje”, udari postaju blaži.

Svaki je kamen odzvanjao kao muzièki instrument. Znao sam, razume se, da razne vrste razlièito odzvanjaju, utoliko dublje ukoliko je kamen mekši. Paradoksalno je, a pomalo i komièno, što najtvrði granit piskuta, mermer pevuši nekim mecosopranom, a kreènjak, najmuzikalniji kamen, ima lep, baršunast alt. Klesari umeju i više da zapaze. “Svaki pjeva svoju pjesmu” – kaže jedan od njih, i to sa uverenjem da je svaki kvader biæe za sebe. Ali, kad poène zajednièko klesanje, ritam obuhvata svaki “kameni instrument” i, odjednom, svaki pokret ruke, svaki položaj tela, tako da ceo orkestar istovremeno dejstvuje i kao sopstveni metronom. A kad udarci alatki poènu da “traparaju” – znak da je koncentracija popustila – Duh iz kamena, Barba, nezadovoljno, strogo diže bat. Znak da se rad nakratko prekida i da udarce treba uskladiti od poèetka. Èeka se na tanušni glas prvog pojca i Barbin prvi udarac…

To što je melodija bila bez reèi, navodilo me je na pomisao da je prastara, protoistorijska, iz vremena kad su se i na njihovom ostrvu, i na kopnu, govorili neki drugi zaboravljeni, preslovenski jezici. Civilizacije su se smenjivale, jezici pretapali, ali èovek je ostao isti…

“Zašto pesma nema reèi?” – pitao sam jednom. Odgovori su bili jednostavni i ubedljivi: “Nema ih, nikada ih nije ni bilo!” Ili: “Tako su je i naši stari pjevali!”

Spomenik je graðen sporo, mukotrpno, od dobrovoljnih priloga, èak i od priloga u naturi (a “natura” je bio kamen), pa i od kamena od starih mostarskih kuæa, koje su vreme i urbanizam veæ uveliko rušili, a familije su rado poklanjale kamenu graðu. Èak i to tiho preseljavanje materijala, pa i materije starog grada, imalo je simboliènu vrednost.

Kamen, èesto, sa vekovnim tragovima dima ili sa klacifiranom mahovinom, sa “èuvarkuæama”, prenosio je iz jednog vremena u drugo èestice memorije i duh pijeteta i mešao se sa premoænim kolièinama tek izvaðenog kreènjaka, belog kao sir.

Na gornjim terasama, na kamenim unutrašnjim zidovima “grada”, na naborima kamenih zidova: polukružne niše (halbskreisformige Nische), apside (Apsido), kontrafore (Mauer und Strebepfeiler) – rasipale su se stotine i stotine kamenih cvetova. Pošto sam bar napola verovao u prastaro predubeðenje graditelja-alhemièara da je kreènjak dete sunca i meseca i da je upravo zato izuzetno povoljan, èak predodreðen za klesanje nebeskih pojava, to su se sa kamenim cvetovima obilno mešale predstave sunca, meseca, planeta, sazveða. Našlo se negde mesta i za sazveðe Velikog psa, koje nikad na nebu nisam uspeo da pronaðem, pa èak i za grupu zvezda, koja na nebeskom tepihu i ne postoji, a koju sam ja u mašti nazvao “Sedam mršavih kravica”. Za neupuæene to su bili Vlašiæi (Plejaden, Siebengestirn) …

Ispalo je na kraju da je Partizanska nekropola u celini podseæala na veliki astrološki model iz kojeg smo svi složno, i u najveæem zanosu, èitali najbolju buduænost.

Raspevani, paganski karakter Partizanske nekropole nije mogao ostati neprimeæen. Njene su terase uskoro osvojila deca, èiji su razdragani glasovi na zvonkom, gotovo scenskom kamenom prostoru odjekivali ponekad do duboko u noæ. Sve što sam još mogao poželiti širokogrudo sam dobio, malo u šali, a malo i od zbilje, a to je pravo da kao poèasni graðanin Mostara, levo od ulazne kapije, predvidim skrivenu malu nišu i za svoju buduæu kamenu urnu…

Ali, kako sada stvari stoje, tamo ne bih više bio u društvu svojih prijatelja, ploèe sa njihovim imenima pažljivo su, hladnokrvno, sadistièki pokupljene, odnete i samlevene u mlinu za kamen. A sve što je ostalo od mog prvobitnog obeæanja to je da se bivši grad mrtvih i bivši grad živih ipak gledaju, ali se gledaju praznim, crnim, izgorelim oèima.



Tekst je objavljen je u mostarskoj informativnoj reviji MM, u dvobroju12/13, u junu 1997. godine, a zatim na portalu tacno.net

RE: dva teksta povodom 14. februara

I drugi..

Umjesto èestitke za Dan osloboðenja Mostara
Podsjetnik na pretke iz logora
Piše: Mišo Mariæ

Nije bilo e-maila. List papira, koverat, marka, žig. To je bilo pismo. A pisama ima razlièitih. Iz drugog grada i iz druge zemlje. Pisama ima ljubavnih. I kad proðe ljubav ostanu uvezana roze vrpcama. Mirišu, ponekad, na parfem il’ presovan cvijet. A uvijek na sjeæanja... Pisama ima prijateljskih, iskrenih i roditeljski brižnih. Pisama ima s pravopisnim greškama. Veoma radosnih i do zla boga tužnih ima pisama. Ova koja slijede su mostarska, muzejska. Prepisivah ih rukom i tugom poèetkom februara 1973. godine

PISMO I



Adresa: Sinjora Adila Fejiæ, Ulica Kralja Tomislava, Mostar, Nezavisna Država Hrvatska.

“Draga mati,
Nemoj da te zabrine što ti sada javljam novu adresu. Svi se sada selimo u novi logor. Ja i brat æemo biti zajedno. Za naèin odašiljanja paketa i novaca æeš se raspitati kod onih koji veæ od ranije imaju nekog u Italiji. Ja sam sve novce i pakete primio, dok brat nije. Mislim da æe nam biti dobro. Primite svi mnogo pozdrava od Esada”.

Pošiljalac: Esad Fejiæ, Campo Concetramento, Italia. Mjesto i datum ne piše.

PISMO II

Adresa: prethodna.

“Draga mati,
Sigurno ti je veæ Buturoviæ prièao o meni. Ja sam potpuno dobro. Mi se dvojica inaèe redovno dopisujemo poštom. Reci Buturoviæu neka se bilo ko pobrine da šalje pakete i za Arapa, jer æe nam moji biti premalo. Ona se zeljanica bila pokvarila. Putovala je osam dana. Zato bi bolje bilo da ste skuhali koji lokum, naravno ako ga ima. Mjesto dvopeka bih uvijek više volio brašno. Primite svi pozdrave i poljupce od Šefke”.

Pošiljalac: Šefko Fejiæ, logor Prevlaka, Boka Kotorska, 8. februar 1943.

PISMO III

Adresa: Anica Iliæ

“Draga mati,
Ja sam dobro i zdravo. Nalazim se na otoku Mamula, Boka Kotorska. Èim primiš ovu kartu odgovori mi i gledaj spremiti kako znaš novaca u lirama. Pošalji panatalone, sapuna, bluzu, pribor za zube, nepokvarljive hrane. O ovome se raspitaj u Mostaru na koji æeš naèin moæi slati pakete. Hranu: slaninu, sir, pogaèu, smokve, cigarete – možeš slati slobodno, pošto nam je dozvoljeno. Ako ostanemo ovdje možeš još koji put poslati. Sada primi pozdrav od svog Gavrila.

P.S. Piši i striku neka ti pomogne. Postupi onako kao što sam ti pisao i šalji na moju adresu: Iliæ Gavrilo Boca di Cotaro, otok Mamula”. Datum: 10. juni 1942.

PISMO IV

“Dragi roditelji, dobro sam. Kakoste. Primio šest paketa. U posljednjem šlape. Šaljite pakete redovno. Šaljite poštanske marke. Vaš sin Hamid”.

Pošiljalac: Zatoèenik broj 2750. Ime i prezime: Hamid Vuk. Stara Gradiška, 14. sijeèanj 1944.


Pismo iz logora: Dozvoljeno dvadeset rijeèi


PISMO V



“Draga ženo, dobro sam i zdravo koje tebi i ostalim želim. Pošalji samo duhana, šeæera, slike... Ljubi tebe, sina, Meho”.

Pošijlac: zatoèenik broj 2751. Ime i prezime: Mehmed Omeragiæ. Stara Gradiška 13. lipnja 1944.

Pismo VI

Adresa: Dutka Æišiæ

“Draga Dutka, dobro sam želeæi vama. Pakete dobivam redovno. Meæi duhana, æata, cigareta. Prodaj nešto moje. Pozdravlja mnogo vaš Omer”.

Pošiljalac: zatoèenik broj 3444. Ime i prezime: Omer Mesihoviæ. Stara Gradiška, 10. lipnja 1944.

PISMO VII



Adresa: Mirza Baliæ

“Dragi moj brate,
Primakao se èas mog odlaska iz Sarajeva i u isto vrijeme i konac moga života. Dok sam još bio ovdje nešto sam se nadao... Sada zakljuèujem da su to bile samo moje želje, slutnje neostvarljive da se naðem u krugu mojih najmilijih, da ih još jedanput vidim. Žao mi je što neæu moæi da ti se odužim za sve što si za mene uèinio, ali ipak ti si mi brat kojeg ja neobièno volim. Veèeras, 27 X 1942., u utorak polazi transport. Ako ti je moguæe zadrži me ovdje, ako ne nastoj da me pod svaku cijenu posjetiš, da bih te još jedanput vidio. Ako kasnije dobiješ ovo pismo znaj da sam veæ otišao, zauvijek otišao. Poruèi mome dragom ocu da su moje misli svakog èasa upuæene njemu. Izvjesti Husniju da mu je brat umro, dao krv, život i mladost i da sam ga jako volio. Hiljadu poljubaca mojim sestrama Mirziji i Silviji, neka me katkad bar one sjete, kad me svako zaboravio. Posljednje poljupce upuæujem Bekici, Širasu, Emiru, bolnog srca Hibi i tetki. Teško sam mogao zaplakati ali sad plaèem gledajuæi vam slike. Sebe nimalo ne žalim, tako je moralo biti. Samo što mi zla kob nedade i tren blaženog boravka u vašoj sredini. A sada, moj dragi brate, upuæujem ti ucvijeljenog srca svoj posljedenji pozdrav.

Mnogo vas voli vaš Mujo.

P.S. Posjetite me ako je na vrijeme stiglo ovo pismo.

Pošiljalac: Mustafa Baliæ. Sarajevo, zatvor Beledija 27. listopada 1942.

Pismo nije stiglo na vrijeme. U istom logoru, Jasenovac, ne susrevši se, 1945. su ubijeni pošiljalac i primalac pisma. Mujino, kao i sva pisma, bila su izložena u Muzeju Hercegovine, u Mostaru, pod staklom. Uz svako je stajala legenda:

Hamid Vuk, ubijen u logoru Stara Gradiška 1945.

Mehmed Omeragiæ,ubijen u logoru Satara Gradiška 1943.

Omer Mesihoviæ, ubijen u logoru Stara Gradiška 1945.

Gavrilo Gašo Iliæ, pušten iz italijanskog logora, poginuo u partizanima 1944.

Šefko i Esad Fejiæ, nakon italijanskih logora, poginuli u partizanima. I još dva brata, Salko i Džemal. Sestra Samija Sama Fejiæ, udata Krajina, ubijena u Jasenovcu 1. februara 1945. Posljednji put se javila majci 13 dana prije no što je, po zvaniènom dokumentu, “zatuèena tupim predmetom”.

PISMO VIII



Adresa: Adila Fejiæ

“Draga mati, dobrosam. Kakoste vi. Èuvaj djecu. Pošalji hrane za kuhanje. Dvopeka, šeæera, duhana, luka, džemperklajd, Sama”.

Pošiljalac: Krajina Samija, zatoèenik, grupa ženski logor. Jasenovac, 1. veljaèe 1945.

Samino, Hamidovo, Mehmedovo, Omerovo i sva pisma iz Stare Gradiške i Jasenovca su obrazac - dopisnica. Na dnu je tiskano: “Pisanje je nagrada za dobar rad i vladanje i daje pravo na primanje paketa”. Dopisnicu su logaraši imali pravo pisati jednom mjeseèno do 20 rijeèi. Pisane su logoraškim pravopisom, s greškama. Ispuštane ili spajane rijeèi. Imali su puno reæi, a dozvoljeno im malo.

U Mostar su se vratili na istu adresu: Partizanski spomenik. Koji je prva i posljednja linija odbrane grada od fašizma. Pa su antifašisti s Partizanskog po drugi put prvi ginuli 1992. Minirali im zajednièku kuæu. I ponovo, i ponovo...

Ubijanje i sjeæanja na mrtvu djecu Mostara nastavljeno je minulog januara miniranjem Spomenika poginulim borcima Armije BiH ispred Gradske vijeænice. Za poèiniocima se “traga”. U gradu koji je po jednim osloboðen 14. februara 1945. a po drugim pa’ 14. veljaèe iste godine...

Ovo novinsko pismo s pismima i dopisnicama Nevraæenih adresirano je Mostarkama i Mostarcima kao podsjetnik na pretke, a umjesto èestitke za 14. februar, Dan osloboðenja njihovog rodnog grada. Kojeg bi ponovo trebalo oslobaðati.

Tekst objavljen na sajtu Antifa Mostar

Ponosan sam sto sam Mostarac
Nije citava Europa zajedno dala toliko antifasista ko nas MOSTAR
Nasi mostarski zlatni ljiljani su slijedili isti put

Sretan ti rodjendan ,voljeni grade.

Zaboravio i redakcijski kolegij na dan oslobodzenja Mostara
Sretno do slobode voljeni grade

Sta ces ,moj Boza, kad su se oko one stvari zavrtili pa
neznaju dze udaraju od djeljenja buketa kita i kita cvijeca .

Da je samo to,gadno se i eventualnom stonom zamjeriti

Moj adze ima spomen plocu na partzanskom groblju.Bacio se pod voz 1943 da bi izbjegao hvatanje od ustasa da ga nebi natjerali da otkrije informaciju koju nosi.

Kako i kada ce se stanje srediti kada imamo minimalno dva totalno diametralna pogleda na proslost, sadasnjost, a za buducnost nemam pojma...

http://bljesak.info/rubrika/vijesti/clanak/hvo-od-koga-smo-mi-mostar-oslobadali-u-lipanjskim-zorama/186845

___________________________________________________________________
Sto drug rece, i prodjose dani, i crni i sjajni, ali jos nesto nije sjelo mi na mjesto...
Jer necega nema, i vazda fali, i uvijek je tijesno, kad su ljudi mali....

Nepije im ova prica vode ni kod vecine hrvatskog naroda
Nece nikad proci ni u Brisselu,ni u Bonnu,ni u Londonu,ni u Vatikanu
U samom Zagrebu je vise puta popusila

Nema lijeka kod nas.

Glede ovog slucaja, zap. hercegovina je totalno zadojena. Podrucje gdje su partizani najvise problema imali tijekom oslobadjanje bivse nam domovine. Nije dzabe tito naredio da hrvatske jedinice partizana budu te koje ce streljati na Blajburgu, ili u slucaju Mostara, koje ce oslobadjati Mostar i cistiti zap. hercegovinu.

Pokusavam biti realan. Nemam nista protiv nacionalista, ni protiv desno nastrojenih ljudi. Ne volim ih, ali ne mislim im zlo. Protiv sam fasizma, Fasizam je porazen i osudjen u drugom svjetskom ratu i zabranjen je u citavom svijetu!!!! A ovi nasi su mnogi fasisti!!!

Realno, vjerovatno je da su partizani pobili domace izdajnike, i da je neduznog naroda nastradalo (nedavno smo pricali o Fazlagica kuli)
Apsolutno ne odobravam streljanje neduznih, ali zna se da u svakom ratu neduzni nastradaju

Nece ovi nasi, ni suzivot ni mir. Ako su pobijeni 66 hercegovackih fratara, to je grehota. Ali je licemjerje totalno praviti se corav, kad su pobili preko 2000 mostaraca '93

Vrlo je glupo praviti poredjenja. Povijest pisu pobjednici.
Tako da necu nikoga porediti.

POvijest kaze: Fasizam porazen u 2 sv. ratu. 14.2 dan oslabadanja grada od fasista. To je povijest. Nema vise price

POvijest kaze. 9.maja 1945 je porazen Hitler i 3 rajh. 9. maja '93 se desio mucki napad na sve sto nije na strani hzhb.


Treba ostaviti povjest i graditi buducnost

___________________________________________________________________
prest'o sam

Jeste Maxo...
Ali znas kakva je kucja na trulim temeljima...

___________________________________________________________________
Sto drug rece, i prodjose dani, i crni i sjajni, ali jos nesto nije sjelo mi na mjesto...
Jer necega nema, i vazda fali, i uvijek je tijesno, kad su ljudi mali....

Antifasizam je civilizacijska tekovina i zila kucavica svakog covjeka koji ne umije mrziti
Treba ga ugraditi u svaku kucu kao kamen temeljac jer on nema veze sa ideologijom

..tesko da ce te tekovine zaziviti na nashim podrucjima za jos 50 godina a mozda ni tada

___________________________________________________________________
laku vam noc pijuni

spavajte ko lavovi i ko kraljevi

citat od makso:



Nema lijeka kod nas.

Glede ovog slucaja, zap. hercegovina je totalno zadojena. Podrucje gdje su partizani najvise problema imali tijekom oslobadjanje bivse nam domovine. Nije dzabe tito naredio da hrvatske jedinice partizana budu te koje ce streljati na Blajburgu, ili u slucaju Mostara, koje ce oslobadjati Mostar i cistiti zap. hercegovinu.

Pokusavam biti realan. Nemam nista protiv nacionalista, ni protiv desno nastrojenih ljudi. Ne volim ih, ali ne mislim im zlo. Protiv sam fasizma, Fasizam je porazen i osudjen u drugom svjetskom ratu i zabranjen je u citavom svijetu!!!! A ovi nasi su mnogi fasisti!!!

Realno, vjerovatno je da su partizani pobili domace izdajnike, i da je neduznog naroda nastradalo (nedavno smo pricali o Fazlagica kuli)
Apsolutno ne odobravam streljanje neduznih, ali zna se da u svakom ratu neduzni nastradaju

Nece ovi nasi, ni suzivot ni mir. Ako su pobijeni 66 hercegovackih fratara, to je grehota. Ali je licemjerje totalno praviti se corav, kad su pobili preko 2000 mostaraca '93

Vrlo je glupo praviti poredjenja. Povijest pisu pobjednici.
Tako da necu nikoga porediti.

POvijest kaze: Fasizam porazen u 2 sv. ratu. 14.2 dan oslabadanja grada od fasista. To je povijest. Nema vise price

POvijest kaze. 9.maja 1945 je porazen Hitler i 3 rajh. 9. maja '93 se desio mucki napad na sve sto nije na strani hzhb.


Treba ostaviti povjest i graditi buducnost

___________________________________________________________________
ne zelim biti niciji advokat , ali mislim da se tvojim zlobama i proganjanjima ljudi treba stati na put...
on je nastavljao da svojim kvaziintelektualnim napadima izvrgava mene (

moju licnost , a ne moj forumski lik!!!

broj ispravljanja poruke: 1, zadnji put od strane Stari Grad dana 02-15-2017 u 13:02.

Frustracija, neimastina, odgoj, okolina, bolest, glupost, glad, neperspektivnost, iskrivljen pogled na svijet, iskrivljen pogled na "druge", najiskrivljeniji pogled prema sebi... Ovo nam je nasa borba dala...

___________________________________________________________________
Sto drug rece, i prodjose dani, i crni i sjajni, ali jos nesto nije sjelo mi na mjesto...
Jer necega nema, i vazda fali, i uvijek je tijesno, kad su ljudi mali....

citat od Boza:

Antifasizam je civilizacijska tekovina i zila kucavica svakog covjeka koji ne umije mrziti
Treba ga ugraditi u svaku kucu kao kamen temeljac jer on nema veze sa ideologijom

treba djecu odgajati, sve to dolazi iz kuce.

___________________________________________________________________
kad ce mostar mama?

Treba... samo...

... za mene je jeziva razlika u npr. Maksinom odgoju, ili odgoju još nekih ovdje, u poreðenju s
"odgojem" ljudi koji pišu one stvari u komentarima ispod onog èlanka na bljesku...

... i ostaje, kao neriješena stvar, ta razlika, i pitanje kako da jedno društvo uopšte funkcioniše kada postoje
(nažalost, izgleda rasprostranjeni i danas uvriježeni) mentaliteti koji ne poštuju nikakve ljudske i "civilizacijske" norme.

Odgojiti dijete znaèi prolazak i odrastanje jedne èitave generacije dok ti ljudi ne budu u jednom nosivom
(da mogu poèeti nositi društvo na svojim pleæima), izraslom dobu, pa hajde recimo i zrelom.

Šta je danas kod nas izraslo, i kakav je prije svega vladajuæi (ako on i postoji) sistem vrijednosti u društvu ?


-

___________________________________________________________________
ne zelim biti niciji advokat , ali mislim da se tvojim zlobama i proganjanjima ljudi treba stati na put...
on je nastavljao da svojim kvaziintelektualnim napadima izvrgava mene (

moju licnost , a ne moj forumski lik!!!

broj ispravljanja poruke: 1, zadnji put od strane Stari Grad dana 02-15-2017 u 17:20.

http://starmo.ba/zivot2/item/63260-hvo-veterani-kakvo-oslobodenje-to-je-pocetak-totalitarnog-rezima.html

___________________________________________________________________
ne zelim biti niciji advokat , ali mislim da se tvojim zlobama i proganjanjima ljudi treba stati na put...
on je nastavljao da svojim kvaziintelektualnim napadima izvrgava mene (

moju licnost , a ne moj forumski lik!!!

broj ispravljanja poruke: 1, zadnji put od strane Stari Grad dana 02-15-2017 u 17:34.

https://youtu.be/E8DhOZEIipM

___________________________________________________________________
Sto drug rece, i prodjose dani, i crni i sjajni, ali jos nesto nije sjelo mi na mjesto...
Jer necega nema, i vazda fali, i uvijek je tijesno, kad su ljudi mali....