Srijeda, 26 Sijeèanj 2011 15:05
2Zovem se Kenan Sudžuka i imam 13 godina. Ja ovo ne pišem zato što hoæu nego zato što moram. Moram, jer mi je doktor rekao da moram. A doktor mi je rekao da moram zato što sam prestao prièati. Skroz. Ne mogu više uopšte da prièam. Danima. Prestao sam prièati i poèeo sam se pišati u krevet. Doktor mi je rekao da, ako hoæu da progovorim i da prestanem pišati u krevet, moram sjesti i pisati. Nije važno, kaže doktor, šta i o èemu- samo da pišem!
I tako sam sjeo i napisao šta mi je prvo palo na pamet. A prvo što mi je palo na pamet je da se zovem Kenan Sudžuka i da imam 13 godina.
E tu æu još dodati da igram za FK "Sarajevo", da nosim dres s brojem 9, i da sanjam da jednoga dana postanem kao pravi Džeko! Mislim, sanjao sam, jer otkako sam prestao prièati prestao sam i sanjati...
Roðen sam taèno godinu dana nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma 14. 12. 1996., u bolnici na Koševu, gradu Sarajevu, država Bosna i Hercegovina... Taj Dejtonski sporazum je jako važan, jer se tako prekinuo rat što je bio u Bosni... Babo Muzafer ne voli Dejtonski sporazum, pa moj roðendan slavimo uvijek dan prije, svakog 13. decembra, umjesto 14...
Koševo je nekad bilo poznato po stadionu "Koševo", jer su se na njemu otvarale olimpijske igre 1984. Ali tu su, isto tako, za vrijeme rata ljude ukopavali ðe stignu. Tamo, na pomoænom igralištu stadiona "Koševo" sahranjeno je ne znam ni ja koliko ljudi, ali dovoljno toliko da se napravi èitavo groblje. E ja živim baš preko puta tog poznatog stadiona! Sad se taj stadion više ne zove "Koševo" nego "Asim Ferhatoviæ Hase"... Hase je bio jedan slavni igraè FK Sarajeva, još za vrijeme dok je Bosna i Hercegovina bila Jugoslavija. Ali svi Koševo i dalje zovu "Koševo".
Meni je fudbal prije bila najvažnija stvar na svijetu, jer sam htio sam budem kao Džeko, da igram za neki evropski klub, pa da zaradim dovoljno para da otac može rahat u penziju. A onda možda zaigram i za našu reprezentaciju. Ali ne radi para, nego zato što bi bio ponosan da nosim dres Bosne i Hercegovine!
Moj babo Muzafer nije brao brige za fudbalom. On je vazda nešto štrajkovao, pa onda sjedio kod kuæe, othukivao i psovao u televizor. On je ustvari bio profesor u jednoj srednjoj školi, pa zato. Što se tièe fudbala jedino je znao nekad odigrati kladionicu. Njega su zanimale samo moje ocjene. I ima li kakvih curica u školi... Kad mu kažem da su mi ocjene odliène njemu bude drago, a kad mu kažem da ima neka curica da mi se sviða njemu bude još draže. On je ustvari volio što idem na treninge i zabijam golove, ali je stalno prièao da se ja držim knjige, jebo fudbal.
Dobar je bio moj babo. Samo se sikirao previše... Toliko se sikirao da je skoro svaku noæ pio rakiju da se smiri. A kad se napije psuje sve redom. Doduše, kad doðe ramazan onda ne pije po èitav mjesec. Kaže, mora èovjek nekad stati na loptu...
Moja mati je, prièao mi babo, otišla sa nekim unproforcem kad sam ja imao samo godinu dana... Sada živi u Americi, država Juta, Solt Lejk Siti. Piše se Utah, Salt Lake City, USA. (Ovo USA znaèi Sjedinjene Amerièke Države).
Imam èak i jednu materinu sliku od prije rata, kad se ja još nisam bio rodio: ona i Muzafer, mladi pravo. Babo tad nije imao bradu i malo mi je smiješan, a mati je lijepa i lijepo se smije, ali meni uopšte ne izgleda kao moja mati... Pogotovo otkako sam je vidio uživo... Više mi ni ona sa slike ni ona uživo ne izgledaju ko mati... Ipak, znam da mi je mati, pa sam stalno sakrivao tu sliku od babe, jer nekad kad se napije traži da je podere i spali. A ja ne dam. Jer, nekad, kad mi doðe teško, uzmem tu sliku, gledam je i vazda nešto kontam, pa mi bude lakše. I tako zaspim.
Babo je èesto naveèe sjedio sa komšijom Rasimom i prièao o materi. Ali uvijek nekako potiho, da ja ne èujem. A ja èujem, jer se samo pravim da spavam.
Prièali su kako Ana više nije Srpkinja nego da je postala Mormon, pa sam tražio na Google šta znaèi to - Mormon. To je neka religija što vjeruje u Isusa kao u Boga, i da svaki èovjek može jednom biti Isus, ustvari postati Bog. Ili nešto tako. Komplikovano pravo.
Babo Muzafer je govorio da je dobro da nauèim engleski, može mi zatrebati, a ja nisam htio u inat... Nisam htio da on misli kako hoæu da idem materi u Ameriku, pa da i ja postanem taj Mormon... Ja ne želim da budem Bog, ja želim biti Džeko!
I ne volim tu Ameriku. Imam ja tamo i tetku, babinu sestru Aminu, pa nam ona prièa kako je u Americi zajebano. Kaže tetka Amina da se tamo radi više nego što se spava. A ja onda mislim što se ne vrate u Bosnu, jer kod nas se puno više spava nego što se radi. I prièa se naš jezik. I ima naše muzike. I naša reprezentacija sada igra pravo dobro! Ali babo tvrdi da nije to baš tako... Mogu, veli, oni gledati svjetsko prvenstvo iz Amerike, nisu pali s Marsa da se radi toga vrate!
Muzafer je dugo vremena bio psovao Ameriku, ali je poèeo gotiviti kad je pobjedio onaj Obama. Obama je pola crnac, pola Musliman. I zato se on svidio babi... I meni je drago da je pobjedio taj Obama, ali ne vidim zašto bih radi toga bio sretan.
Mene zanima samo fudbal. Da se mene pita ja bih postavio Džeku za predsjednika države. On je pravi Bosanac. U sezoni 2008/09 dao je 26 golova, bio drugi strijelac njemaèke lige, i još uz to- osvojio je titulu prvaka sa Volfsburgom! A poslije zadnje utakmice u sezoni trèao je po stadionu sa bosanskom zastavom. I cijeli svijet je vidio našu zastavu!
Komšija Rasim je komentarisao da je dobro da ljudi vide da mi znamo i nešto drugo, osim ratovati. I, da nam je više ovakvih ko Džeko, ðe bi nam kraj bio... Ja se slažem s Rasimom.
Komšija Rasim je naš komšija, ali i najbolji babin jaran.
Rasim je skroz æelav, fali mu jedan zub sa strane i ima veliki nos. Ali nije ružan. On je, ustvari, kondukter pa kad obuèe konduktersko odijelo i stavi šapku na glavu više izgleda ko policajac nego kao Rasim, kondukter.
Doðe tako nekad da poigra šaha s babom, pa se stalno žali da ne dobija platu i da æe i oni u štrajk. A onda sve okrene na zajebanciju kako je u ovoj državi bolje raditi džabe nego džabe štrajkovati. Prije æe, vele, naæi lijek za sidu nego ovi naši doæi do pameti. To on misli na politièare. Onda potegne èokanj, i doda: ''Eh.... za koji smo kurac mi ratovali...'' Muzafer nekad odgovori: ''Za goli opstanak, Rasime'', a nekad preæuti i samo kucne u Rasimov èokanj.
Rasim onda kaže da on ima pet života- fino bi on to raspodjelio. Jedan Bosni. Jedan ženi. Jedan æerki Mireli. Èak bi, kaže, našao i neku pjevaljku, pa bi i njoj jedan život dao! Ovako, veli, dok on raspodjeli ovaj jedan život okolo, ostane mu taman za partiju šaha i koju èašicu s babom. Lud je Rasim. Ali se voli puno šaliti i voli fudbal više od politike, isto ko i ja... Zato je i moj jaran.
Rasim i ja èesto odemo zajedno na utakmicu FK Sarajeva... I uvijek se obuèemo ono pravo ko navijaèi: dresovi, kape, šalovi... Volim ga i zato što mi kupi košpe, pa utakmica bude još bolja.
Rasim je vazda govorio babi da se okane politike i da prati više fudbal, da æe se tako manje nervirati. A Muzafer nije pratio našu ligu, jer je, veli, naša liga ko i država- za goli kurac. Ali je zato nekad išao s nama na Koševo gledati reprezentaciju, jer kaže da nisu ti momci krivi što su oni u fudbalskom savezu lopovi. I da je Džeko super igraè! A meni onda bude drago...
I zato je Džeko moj idol. Neka djeca nose dresove na kojim piše Džeko, a ja to neæu. Ja hoæu da igram ko Džeko! Šta mi znaèi dres ako ne znam igrati? I hoæu da nosim dres sa svojim prezimenom. I da onda djeca jednom nose dresove na kojim piše Sudžuka! Pa sam zato vježbao kad god stignem. Nekad je bilo zajebano zbog škole, ali mi je Muzafer postavio ultimatum da treninzi i utakmice mogu samo ako škola ide kako treba. I onda sam štrebao, šta drugo... Ali sam zato na raspustu vježbao duplo. I troduplo! Ionako nemamo para da idemo na more, pa se svakog ljeta prihvatim lopte.
Babo je vazda nešto stajao na loptu, a ja je vazda šutao. I to je najveæa razlika izmeðu mene i babe.
A onu rijeè ultimatum nauèio sam još davno, jer na dnevniku stalno daju neke ultimatume, pa mi je Muzafer objasnio da to znaèi kad ti neko dadne uslov, pa ili to- il zajebi fudbal!
Ja èesto nekad razmišljam zašto sam se rodio baš u Bosni.
Dobro je to da sam se rodio tek poslije rata, jer je u ratu bilo svakakvog sranja. I ljudi su bili gladni i ginuli su dok su išli po hljeb ili na vodu... Ali ne valja to što je u Bosni situacija i sad zajebana... Nema ni posla ni para, pa svi štrajkuju. Rat je prestao davno, i nekad izgleda ko da ga nije ni bilo. (Samo se po nekim zgradama još vide rupe od metaka). Ali svi prièaju da nema stranaca da bi opet rat izbio...
Babo Muzafer je govorio da smo obojica kurate sreæe, a komšija Rasim veli da èovjek ne može birati ðe æe se rodit. Pa ja onda razmišljam kako bi bilo da sam se rodio negdje drugo, i kada bih mogao da biram šta bi izabrao.
I kontam... Moglo je biti i gore. Znam to, jer sam èesto èitao babine novine.
Mi živimo u jednoj staroj austro-ugarskoj zgradi, sa debelim zidovima i velikim balkonom. Èim Muzafer ostavi novine na hastalu i ispari se, ja na balkonu popijem kafu, uz novine. Jednom sam mu bio ukrao cigaru i ispušio je, mantalo mi se cijeli dan, pa sam vidio zašto sportisti ne puše. Tad sam se zarekao da neæu nikad pušiti. A i Muzafer bi me ubio da je skontao da sam zapalio cigaru... I tako, pogledam sport, pa usput proèitam i ostalo. Onda razmišljam...
Da sam se rodio negdje u Africi, gdje su djeca gladna, ne bi valjalo nikako! Tamo djeca rade umjesto da igraju fudbal i idu u školu. I imaju one napuhane stomake od gladi, i muhe stalno lete oko njih... Neka bi djeca èak volila da idu u školu, ali ne mogu. Malo mi je smiješno to što neko hoæe da ide u školu, ali tako ti je to- ako nemaš škole handre te svi redom. To je prva lekcija koju sam nauèio od Muzafera, jer je najviše ponavljao.
Doduše, neka djeca u Africi svaki dan trèe od svog sela do škole, pa onda kasnije postanu super atletièari, budu poznati i zarade dosta para. Ali to su samo neki, ne mogu svi biti atletièari!
Eto, neku djecu tamo u Tajlandu ljudi kupuju i prodaju... Piše u novinama da turisti imaju seks s njima i da ih drogiraju!
U Indiji djeci kopaju oèi da budu sakati samo da bi prosili, pa èak i ubijaju ako koje dijete pokuša da pobjegne... Gledao sam skoro jedan film o tome. E tu ne bih volio nikako da se rodim. Da sam tamo, ja bih kad-tad našo neki nož pa ih izbo sve redom!
U Palestini, na primjer, svi žive ko u zatvoru. Tamo vam djeca pišu matematiku u pijesku! Ja ne volim matematiku, pa to nije tako ni loše, jer ne bih morao nositi kuæi zadaæu iz matematike... Ali i ona djeca koja tamo idu u pravu školu- džabe idu kad im valja uzet pušku èim malo odrastu! Jer stalno ratuju za državu koju nemaju... Jebo to.
A onda opet kontam... moglo je biti i bolje...
Da sam se rodio, na primjer, gore u Švedskoj sve bi mi bilo plaæeno. I škola i fudbal. Jer, piše u novinama, oni imaju najbolji standard na svijetu. Zaboli njih. A i babo bi radio s hajrom i ne bi se sikirao kako da plati struju i internet. I bili bi sretni pravo.
Ili, da sam se rodio u nekoj bogatoj familiji i da imam toliko para èim se rodim da ne razmišljam o tome hoæe li Muzafer ove godine imati para za nove kopaèke... Ove stare su mi postale tijesne, a one od kluba nemaju dobre èepove i skroz su poderane...
Na kraju, kad opet skontam, da sam se rodio negdje drugo onda ne bi bilo ni babe Muzafera, ni Sarajeva, ni komšije Rasima, ni raje iz kluba, ni moje raje iz mahale... Ne bi vjerovatno bilo ni æevapa ni baklave niti bi volio Džeku kao što ga volim... Ma neka mene ovdje, dobro je nama i u Bosni!
Eto, baš neki dan me je Muzafer vodio na æevape.
Ja naruèim pet u pola s lukom, a on mi kaže da slobodno naruèim deset, jer zna da mogu pojesti. A ja znam da i on može pojesti deset, ali je naruèio samo pet, jer je vazda kokuz. Ja to sve kontam, neæu da mu budem na teret, pa sam se pravio da ko fol ne mogu na trening punog stomaka. A on me onda uštinu za obraz i reèe, skroz ono- s ponosom: ''Ma ne dam ja svog Džeke nikom!''
I uvijek tako, kad mi nekad jedemo u gradu, dolaze i prose od nas. Meni se to ne sviða, ali babo kaže da su oni sramota sviju nas. Stare nane, invalidi, glohonijemi, narkomani, ciganèad... Babo nekad dadne neke siæe, a nekad ne da. Kaže, ne da onom ko može da zaradi. Zato nikad ne daje novac narkomanima, jer se ne kupaju, stalno se èešu, i za njih kaže da su produkt ranog kapitalizma. (Rani kapitalizam je sistem u kojem bogati handre sirotinju sve dok ne postanu dovoljno bogati da i sirotinja ima nešto od njihovog bogatstva).
Ali dadne babo zato invalidima, jer su mnogi od njih stradali u ratu i oni nisu krivi ni za rat ni zato što nemaju para. A one male Rome samo otjera, jer prose za druge. To je ovdje biznis. Romkinje ovdje nosaju bebe i oblaèe se ko prave Muslimanke samo da bi više para dobili, pa isto ko da se trude da imaju što više djece da bi više zaraðivali. Nekad babo hoæe da im kupi kiflu, ali oni traže samo pare. Njemu se gadi to što iskorištavaju tu djecu, pa im opsuje sve po spisku. A spomene i državu.
''Znaš, Keno, kako æeš prepoznati bolesno društvo...'' pita on mene, a ja znam da me ne pita nego hoæe nešto pametno da mi kaže. "Kad seljaci poðu prosipati mlijeko, a ratni invalidi štrajkovati glaðu, onda znaš- sranje je u državi! A ovo... što ovoliko prosjaka ima po Bosni... to je tipièan sindrom bolesnog društva..." (Sindrom je kad imaš neku bolest ili nisi sav svoj).
Meni onda bude drago što sam Muzaferov, jer sam lako mogao biti sindrom, ko neki od tih ciganèadi, pa onda skontam da su mi i one stare kopaèke taman za još barem godinu...
I kaže ti meni tako babo, dok smo jeli one æevape, da je ugovorio s nekim jaranom da radi ko konobar. Poèinje Sarajevo Film Festival, grad je pun dijaspore i stranaca, može se zaraditi, taman æe nam dobro doæi dok ne poène škola u septembru... A meni je bilo drago što mi prièamo tako o svemu, i što mi uvijek kaže sve šta je i kako je.
A kad sam ga upitao ðe to ima da profesor radi ko konobar, zar je džabe studirao, on meni veli: ''U Bosni, moj Keno... U Bosni svega ima...''
Mogao sam mu tad komotno reæi kako je ipak bolje igrati fudbal i zaraðivati milione nego trošiti vrijeme na školu, biti profesor a raditi ko konobar, ali nisam htio da mu pristajem na muku. Pošutio sam malo, jer se i on bio nešto zagledao u æevap. Držao ga je onako na viljuški, u zraku, izmeðu usta i somuna, i buljio u njega...
Vidio sam da se bio zamislio ali sam se pravio da ne vidim. On tako, kad se nekad zamisli, izgleda kao da je tužan. Onda se odjednom trzne, sjeti se da je tu, i nastavi prièati tamo gdje je stao. ''A uskoro ti dolazi i tetka Amina... Dovešæe i Damira. Spavaæe kod nas...'' dodao je kao da se ništa nije desilo.
Ja volim tetku Aminu, jer mi svaki put donese nešto fino iz Amerike. A roðaka Damira skoro da i ne znam, jer tetka dolazi svake treæe godine i samo je jednom bila sa Damirom i mužem. Kaže da su avionske karte pravo skupe.
Upitao sam oca zašto naše izbjeglice nazivaju dijaspora kad su izbjeglice, a on mi je objasnio da su naše izbjeglice za vrijeme rata bili izbjeglice, ko tetka Amina, ali više nisu, jer se sad mogu vratiti ali neæe, pa ih zato zovu dijaspora... Raja ovdje njih, kaže, ne voli, jer dolaze s parama i mogu pobjeæi iz Bosne kadgod im se æefne, pa su ovi naši ljubomorni.
A kad sam ga pitao je li moja mati dijaspora, Muzafer je opet zašutio, i ja ga taj dan nisam više ništa pitao... Mi nikad ne prièamo o materi, a ja to nekad zaboravim.
Samo sam mu rekao, naveèer kad sam legao u krevet, da podsjeti tetku Aminu da ja nosim 35 broj cipela, pa ako naleti na kakve kopaèke... A on mi je onda namignuo i poljubio me iznad èela, jer me njegova brada grebe kad me poljubi u obraz. A on zna da ja to ne volim.
Sanjam ja tu noæ tetku Aminu. Ide ona, i nosi mi kopaèke. I to "Nike"! Zato sam ustao pravo raspoložen. I dan je bio lijep. Sutra je trebao biti petak, što znaèi da Muzafer ide kod jarana da konobariše, a ja kod Rasima na spavanje. To nije zvuèalo tako loše, kontao sam... Rasim ima æerku Mirelu, i mi smo super raja.
Mirela je starija od mene dvije godine. Ona nema jedne noge, jer je stala na minu što se zove pašteta. I to kad se rat veæ bio završio. Sad ima protezu, pa se skoro i ne primjeti- stalno nosi dugaèku suknju...
Ja sam veæ par puta spavao kod Rasima, ono kad je Muzafer nešto prevodio za UN. I vidio sam tu njenu nogu. Mislim, protezu. Prvi put kad sam je vidio nisam uopšte mogao da spavam. Strašno je to kad neko nema svoje noge... Ali ona ne prosi, jer Rasim i njena mati Amra bi radije umrli od gladi nego to.
Mirela je najbolji uèenik u svom razredu. Pravo je pametna, rastura matematiku, i hoæe da studira ekonomiju. Meni nije jasno kako neko može da voli matematiku.
Ali Mirela èita i knjige o vanzemaljcima i duhovima, pa zna dosta èudnih prièa. Kad sam jednom spavao kod nje, prièali smo skoro cijelu noæ o tome ima li vanzemaljaca i postoje li duhovi. Ona misli da garant postoje. Ja nisam siguran, jer teško mi je povjerovati u nešto èega nema. A i zaboli me glava svaki put kad tako nekad razmišljam o stvarima koje nemaju odgovor. Mirela kaže da ona voli o tome razmišljati jer je to ko neka jednaèina kojoj samo ona može naæi rješenje, ali ja volim samo one jednaèine kod kojih se brzo doðe do odgovora.
Eto jednom sam se pitao kako to da je Zemlja okrugla, a mi ne pospadamo s nje...
A onda sam shvatio da je ova planeta toliko velika da mi ne vidimo te njene krivine, pa nam izgleda ko da uvijek idemo po ravnom.
U školi sam uèio da su ljudi prije vjerovali u to da je Zemlja ravna, pa su èak spaljivali na lomaèi svakog ko je govorio drugaèije! Tako je dosta pametnih ljudi završilo u vatri. Skonto sam da ne valja biti vazda pametan, jer bi garant i mene spalili da sam se rodio tada.
Ali ima nekih pitanja na koja niko nema pravog odgovora. Na primjer: Šta je starije- koka ili jaje?
|
